Edukacija za terapeute

Obuka za psihoterapijski rad se ne radi u okviru studija, već u okviru posebnih centara ili udruženja (npr. Udruženje telesnih psihoterapeuta, ili Udruženje konstruktivista Srbije), ali da biste započeli edukaciju iz nekog psihoterapijskog modaliteta, morate imati završen medicinski ili neki od humanističkih fakulteta (psihologija, andragogija, defektologija, socijalni rad). Ovde se, međutim, udruženja razlikuju. Neka od njih na obuku primaju i studente završnih godina ovih fakulteta (s tim da licencu nećete dobiti pre nego što diplomirate na matičnom fakutetu). Neka udruženja primaju i stručnjake iz drugih profesija na obuku, u skladu sa idejom da se psihoterapija tretira kao nezavisna struka (a ne specijalizacija u oblasti psihologije ili medicine).

Morate se dobro raspitati u okviru udruženja u kojem planirate da započnete obuku, jer se može dogoditi da vas prime na obuku, ali da kasnije, zbog matične struke, ipak ne dobijete licencu. Raspitajte se da li je potrebno da položite neke diferencijalne ispite (ukoliko niste psiholog ili psihijatar) da biste dobili licencu nakon završene obuke.

Trening za psihoterapeuta podrazumeva nekoliko godina obuke. Ona se obično organizuje vikendima ili nakon uobičajenog radnog vremena, kako bi joj mogli prisustvovati i ljudi koji su zaposleni.

Takođe, važno je proveriti da li je trening akreditovan od strane Saveza društava psihoterapeuta Srbije, jer jedino tako možete dobiti nacionalni i evropski sertifikat za psihoterapiju.

Svi akreditovani treninzi, u skladu sa uslovima koje je propisala Evropska asocijacija psihoterapeuta (EAP), moraju ispuniti sledeće kriterijume:

• Obuka traje najmanje 4 godine (u odeđenom modalitetu)
• Obrada teorije je iznosila 500-800 sati
• Da je kandidat prošao kroz lično iskustvo rada na sebi (ličnu psihoterapiju) individualno ili u grupi, u trajanju od minimalno 250 sati
• Da je kandidat imao minimalno 150 sati supervizije kod priznatog supervizora
• Da je tokom trajanja treninga, imao 300-600 sati direktnog rada sa klijentima pod supervizijom

Dakle, tokom svoje obuke, slušaćete teorijsku nastavu, vežbati primenu odrđenih tehnika, ići na ličnu psihoterapiju (ovo je izrazito važno kako biste postali dobar terapeut!). Kasnije, kada se tako dogovorite sa supervizorem ili nakon određenog broja godina, počećete da radite direktno sa klijentima i krenućete na superviziju. Ona može biti direktna ili indirektna, odn. radićete sa klijentima a grupa/ supervizor će vas posmatrati iza stakla, snimaćete seanse diktafonom (isključivo uz saglasnost klijenta!) ili ćete pak doneti svoje beleške o seansama i razgovarati o tome u grupi ili, nasamo sa supervizorem. Sve ovo zavisi od vašeg udruženja i dogovora sa supervizorem (u nekim modalitetima su uobičajene i obavezne direktne supervizije i snimanje seansi, dok se u drugim rade isključivo indirektne).

Psihoterapijski modaliteti se razlikuju i po ceni, pa i to može biti važan faktor za odlučivanje. Raspitajte se na vreme koliko će vam para trebati za sve ove obaveze, da li je moguće prekidati i nastavljati trening, da li se može dogoditi da se promeni cena ili broj propisanih sata za određene obaveze.

Važno je da znate da neka udruženja imaju ulazne intervjue na osnovu kojih odlučuju da li će vas primiti na obuku ili ne, pa je ovo još jedna stvar koju treba saznati unapred (kao i kakvi su im kriterijumi, kako izgleda intervju, da li se piše neko motivaciono pismo, da li im se šalje CV itd.)

Takođe, treba da znati da u nekim modalitetima, supervizor ili vaš terapeut mogu propisati dodatne sate supervizije ili lične psihoterapije jer smatraju da neke veštine treba da usavršite pre nego što vas preporuče za licencu, bez obzira na to što ste ispunili propisani broj sati. Ovo nije uobičajeno, ali se svakako treba unapred raspitati.

Ono što ne treba da vas plaši jeste briga o tome da li ćete biti primljeni zato što se suočavate sa nekim problemima ili ste nekada išli na psihoterapiju. Svi, pa i licencirani terapeuti, imaju probleme. Važno je naučiti da se sa njima efikasno nosimo, a nije cilj da ih jednom zauvek rešimo. Otvorenost za razgovor o sopstvenim problemima može biti prednost u edukaciji za teraputa, jer sugeriše refleksivnost, kapacitet za uvide i želju za radom na sebi.

Ukoliko još uvek niste sigurni da li želite određeni modalitet, nije loša ideja da krenete na tu psihoterapiju kao klijent, kako biste je doživeli "iznutra". Bez obzira da li ste krenuli kao klijent ili kada već postanete kandidat za terapeuta, ovi sati ličnog rada na sebi će vam, najverovatnije, biti priznati. Zapravo, to je jedan od uslova za neke od modaliteta (npr. da prve dve godine budete isključivo i samo klijent).

Ono što nije dobra ideja to je da je krenete na edukaciju samo da biste razrešili svoje lične probleme. Edukacija je previše zahtevna, kako vremenski tako i finansijski. Ukoliko želite da radite na svojim problemima, mnogo je pametnije pronaći terapeuta koji vam odgovara, biće mnogo jeftinije i brže, nego da se upuštate u edukaciju za psihoterapueta.

Pročitajte još:

Centri za edukaciju
Dobijanje licence
Registracija privatne prakse