Kako "radi" psihoterapija?

Prvo, ona zaista "radi". Ne samo subjektivno, već dovodi do objektivno merljivih rezultata i promena. Jedan deo tih promena je vezan za novo učenje i iskustva, prihvatajući i empatičan odnos terapeuta prema nama čime učimo da isto tako prihvatimo sebe, prepoznavanje osećanje, ventiliranje, postizanje novih uvida o sebi i drugima, validiranje i verbalizovanje osećanja i različitih doživljaja, preokviravanje načih priča u neke nove, pozitivnije kontekste, te rekonstrukciju načina na koji smo do tada doživljavali sebe i svet oko nas. Ali najvažniji faktor terapijske promene je poseban odnos koji se uspostavlja između terapeuta i klijenta, tzv. terapijska alijansa, koji je striktno definisan profesionalnim standardima, a ujedno blizak i protkan poverenjem, empatijom i prihvatanjem.

Opskrbljeni svim ovim, na kraju procesa, mi postajemo osnaženi da prvobitni problem rešimo sami i iste strategije primenimo u budućnosti.

Psihoterapija zaista "radi". Ne radi se o placebu efektu (da nam pomaže samo zato što smo uvereni da nam pomaže iako ništa zapravo ne radi) ili prostoj venitlaciji (neko nas sluša i prihvata, a mi izbacimo sve što nam je "na duši" i zbog toga nam je samo lakše). Ne radi se ni o tome da se prosto osećamo bolje i sigurnije jer nas terapeut prihvata i ne osuđuje. Niti o tome da je terapeut neki autoreitet od koga prosto naučimo šta treba da radimo da bi nam bolje. Pa čak ni o tome da nam terpeut, postavljajući pitanja koja se ne bismo setili da postavimo sami, pomaže da bolje upoznamo sebe i steknemo neke nove uvide. Sve ovo pomaže i koristi se u psihoterapiji, ali ne objašnjava kako ona dovodi do izlečenja čak i ozbiljnih psihičkih poremaćaja.

Rađeno je puno istraživanja koja su imala za cilj da otkriju kako psihoterapija tačno dovodi do promena (ne zaboravite da one ponekad jesu i moraju biti drastične i velike, kao kad su pitanju ozbiljni, dugotrajni i obuhvatni problemi). I sva istraživanja se slažu u jednom - ona zaista radi!

Pitanje toga kako tačno- je malo komplikovanije. Naime, istraživanja su pokazala da nema velike razlike u rezultatima različitih terapijskih modaliteta. A svaki od njih koristi različite tehnike i ima sopstvenu filozofiju o tome kako ona "radi" i šta ljudima pomaže (novo učenje, uvidi o sebi i drugima, prepoznavanje i ventiliranje osećanja itd.) Iako se ove tehnike razlikuju, svi modaliteti rade jednako efikasno kada je u pitanju izlečenje, postizanje promene. Šta to, onda, oni imaju zajedničko?

Ono što im je zajedničko jeste terapijski odnos - alijasna koja se uspostavlja sa terapeutom. Više od 50% učešća u terapijskoj promeni objašnjava upravo ovaj faktor. Ako se on ne upostavi pravilno, same tehnike najčešće neće pomoći.

Psihoterapijski odnos između terapeuta i klijenta je nešto vrlo posebno. Ne liči ni na jedan drugi. Nije odnos dva saradnika, dva drugara, odnos učitelja i učenika ili lekara i pacijenta. S jedne strane on je profesionalan i definisan striktnim pravilima (vi plaćate terapeuta, on mora da poštuje pravila struke i etička načela), ali je istovremeno veoma intiman (tokom terapije ćete, kada se uspostavi poverenje, ispričati stvari koje niste nikada nikom drugom rekli, bez straha da ćete biti odbačeni ili osuđeni). Terapeut je osoba koja će raditi na tome da vas što bolje upozna i razume, da može da razume način na koji vi doživljavate svet, bez obzira na to koliko je različit od njegovog sopstvenog, kako vi rešavate probleme, prilazite ljudima itd. Iako će vas povremeno konfrotirati i postavljati pitanja koja mogu biti teška, znate da nikada neće biti odbačeni kao osoba.

Taj poseban terapijski odnos u kome znate da ste prihvaćeni, imate poverenja i spremni ste da radite na svom problemu je ono što mora da se uspostavi da bi psihoterapija dovela do cilja.

To je ujedno i razlog zašto nam prijatelji, rođaci i kolege ne mogu biti psihoterpeuti - s njima već imamo izgrađene nekakve odnose te se ova terapijska alijansa ne može uspostaviti. Sa psihoterapeutom se možete neslagati, na njega možete biti ljuti, prema njemu možete ispoljiti različite emocije bez bojazni da će ga one povrediti. Zato što ih on, u ovom profesionalnom odnosu, ne shvata lično (što ne bi mogao da postigne ako vam je prijatelj, rođak ili poslovni saradnik). Sve što ispoljite, terapeut će iskoristiti samo da vas bolje razume i na najbolji način vas podrži u traženju rešenja.

Zbog svega ovoga je upravo adekvatno uspostavljen psihoterapijski odnos "najlekovitiji" faktor psihoterapije i ključ njenog uspeha. I iako može da zvuči previše banalno, terapeuti završavaju višegodišnje specijalizacije kako bi naučili kako da ga uspostave sa klijentima.

Postoji još nekoliko važnih faktora koji objašnjavaju šta se dešava tokom psihoterapije. Često ćete čuti da je važno prepoznati i pričati o emocijama i različitim telesnim senzacijama koje doživljavamo. Postavlja se pitanje zašto. Pa zato što kada neke haotične, nejasne senzacije i doživljaju dobiju verbalni marker (tj. prevedmo ih u reči) onda postaju dostupniji našoj obradi i kontroli. Postaju nešto o čemu možemo strukturisanije da mislimo. Postaju deo naše strukture, umesto nečega čega smo pokušavali da se otresemo ili ga potisnemo/ zaobiđemo/ zaboravimo... Umesto nejasnog haosa koji smo do tada osećali, sada imamo o čemu da mislimo. A onda sa tim možemo nešto i da uradimo.

Jedan od najvažnijih faktora u psihoterapiji je svakako rekonstrukcija ili restrukturacija (saznajne, emocionalne i motivacione komponente) tj. načina na koji doživljavamo svet. Psihoterapija nam omogućava nove, duboke i neslućene uvide u sopstvenu ličnost, druge ljude i naše odnose sa njima. Proces psihoterapije nam takođe omogućava neka savim posebna i nova iskustva. Takođe, učimo da sagledamo stvari iz različitih perspektiva, učimo da prihvatimo sebe i svoje emocije kao i ljude oko nas. Menjamo očekivanja od sebe i drugih. Postavljamo nove ciljeve. Doživljavamo nove emocije ili dolazimo u kontakt sa davno zaboravljenim sećanjima. Sve to zajedno nam omogućava sliku jednog potpuno drugačijeg sveta od onog kakav smo znali do tada. I to je rekonstrukcija o kojoj se ovde govori. Kada se ona dogodi i kada svet počeno da vidimo na drugačiji način, mi i probleme možemo sagledati drugačije. Pašće nam napamet potpuno nova i kreativna rešenja (kojih se terapeut sam nikad ne bi setio- zato i nije njegov zadatak da daje savete!) Imaćemo veće i drugačije kapacitet i veštine da se sa njima nosimo. Bićemo ista osoba kao i ranije, samo osnaženija, sposobnija da se nosi sa različitim izazovima.

Pročitajte još:

Koliko je uspešna psihoterapija?
Kako izgleda i koliko traje?
Šta nije psihoterapija?
Da li mi treba psihoterapija?